Divna Anneke Van Giersbergen u Zappa Bazi

U sredi radne nedelje, dok je Beograd polako tonuo u večernju tišinu, imali smo priliku da posle tri godine ponovo vidimo i čujemo divnu Anneke Van Giersbergen koja nam je u Zappa Bazi poklonila večnost sabijenu u nešto više od sat i po akustične čarolije. Nisam neko ko voli akustične svirke, ali večeras sam morala da pređem preko toga. Bila sam tamo, svim srcem, dušom i svakim delićem sebe, jer kad neko kao Anneke dođe, ti ideš. Bez pogovora.

Danilo Nikodinovski

Kao predgrupa za Anneke, titula je ponovo pripala muzičaru i pevaču koga znamo kao frontmena benda Consecration i kao pratećeg vokala u bendu Nikole Vranjkovića, to je Danilo Nikodovski. Ovog puta, na sceni mu se pridružila talentovana Aleksandra Rasulić, čiji glas je doneo posebnu dimenziju izvođenju.

Iako moram da priznam da pesme koje su izvodili nisu u mom muzičkom domenu, to nije umanjilo utisak koji su ostavili na druge ljude oko mene, jer u publici je bilo očigledno da ima onih uživaju u svakom trenutku. Možda nisu bili moj izbor za opuštanje, ali bilo je divno videti kako njihova strast prema muzici dopire do drugih, onih koji su sa njima bili u potpunosti.

Anneke Van Giersbergern

Veče je otvoreno pesmom “Lo and Behold” sa njenog trećeg solo albuma ”The Darkest Skies Are The Brightest”, uz jednostavne akorde, ali snažnu emociju, a odmah zatim su usledile “Love You Like I Love You” i emotivna obrada “Changes” legendarnog benda Black Sabbath. Ono što volim kod Anneke je to što ne nastupa kao tipična pevačica. Njen pristup je ličan, topao i iskren. Svakoj pesmi prethodila je kratka priča ili komentar, čime je sve delovalo neposredno i iskreno, kao da smo došli kod nje na neko malo, lično okupljanje.

Sada dolazimo do meni najdraže ere – ere kada je Anneke pevala u bendu The Gathering. Najavila je “The May Song” sa albuma ”Nighttime Birds” iz 1997. godine koju je izdvojila kao jednu od omiljenih iz tog vremena. Čim su prvi tonovi krenuli, sve ono što me je svojevremeno vezalo za njen glas i muziku ponovo je isplivalo na površinu. Kratko, ali dovoljno da se setim zašto mi je taj bend tada toliko značio.

Sledi još jedna obrada. Ovaj put pesma “Nothing Compares 2 U”. Napisana od strane Prince-a, u izvedbi divne i talentovane Sinead O’Connor koja nas je tragično napustila pre dve godine. Anneke nas je u uvodu u pesmu podsetila na oboje, na umetnike koji više nisu sa nama, ali koji nastavljaju da žive upravo u ovakvim trenucima, kroz glasove drugih.

Pesma “Circles” je donela onu vrstu tišine u publici koju ne pravi dosada, već prepoznavanje. Govori o muško-ženskim odnosima, o vrtlogu emocija i situacijama koje se uporno ponavljaju. Anneke ju je najavila bez velikih reči, ali dovoljno jasno da znaš da zna tačno o čemu peva. Bez imalo filozofiranja, pogodila je sve tamo gde treba.

Anneke je pesmu “I Want To Know What Love Is” grupe Foreigner izvela sa toliko iskrene topline da nije bilo šanse da bilo ko ostane ravnodušan. Njen glas je bio kao dubok uzdah u momentima kada ti najviše treba. Nema tu ni suvišnih pokreta ili previše teatralnosti, sve je bilo u tom trenutku, u tom glasu, u toj emociji i tom njenom širokom osmehu na kraju svake pesme. Nije bilo potrebno za previše reči, jer je ona svojom energijom dotakla nešto unutar svakog od nas. Bilo je to kao da vas obuhvata onaj zagrljaj koji vam je iskreno trebao.

Sledeća pesma bila je ”When I Die”, koja je izašla krajem februara, a čiji je lyrics video izašao baš tog dana na dan koncerta.

A onda je usledila ”Saturnine”. Pesma koja je duboko ukorenjena u zvuku ”If Then Else” albuma, i koja je sigurno dirnula sve koji su odrasli uz ovaj klasik. Takođe, ovo je nažalost i poslednja pesma The Gathering-a koju smo imali priliku da čujemo to veče. Iskreno sam očekivala da ću čuti barem jednu pesmu sa ”Mandylion” albuma, ali ”Saturnine” svakako nije razočarala.

Pesma, ”My Mother Said” sa njenog drugog solo albuma ”Drive”, donosi dublji pogled u Annekin svet. Govori o roditeljstvu, o trenucima kada joj je postalo jasno da je ona sada u poziciji da razmišlja o svom odrastanju i o stvarima koje su joj se činile teške ili zbunjujuće, ali koje su postale jasne kroz prizmu njenog ostvarivanja kao roditelja i kao majke. Pesma nosi snažnu poruku koja daje svestan proces sazrevanja, onaj trenutak kada shvatiš da su tvoji roditelji činili najbolje što su mogli, čak i ako to nije uvek bilo očigledno.

Nažalost, moram priznati da publika nije bila na nivou. Niti brojem, niti reakcijom. Prostor sam po sebi nije idealno odgovarao akustičnom, intimnom nastupu, ali najveći problem je bila neka pasivna atmosfera. Kada je Anneke najavila sledeću pesmu, “Who Wants To Live Forever” grupe Queen, publika je jedva odreagovala, što ju je čak i navelo da postavi pitanje prisutnima: “Šta, zar niko ne voli Queen?” . Čak ni nakon toga nije dobila nikakvu bolju reakciju. Bilo je tužno što je morala da pita to, ali i pored nezainteresovanosti publike u tom trenutku, pesmu je izvela kao da je ispred nje na hiljade ljudi koji su joj dali najveći mogući aplauz. Jer takva je Anneke. Imam osećaj da i kada bi pevala samo za jednog čoveka, pevala bi istom snagom.

Kao neko ko ne skriva svoju naklonost prema Ayreon projektima i maestralnom radu gospodina Arjen-a Lucassen-a, ”Valley of the Queens” je bila pravo iznenađenje, obzirom da nisam bacala pogled na setlistu pre nastupa. Pesma je deo ”Into the Electric Castle” albuma iz 1989. U pesmi, lik koji je opisan kao Egipćanka, tuguje za onim što je izgubio i pokušava da se pomiri sa svojim gubicima. Iako lično imam posebnu vezu s verzijom koju je otpevala Floor Jansen, Anneke nam ju je predstavila sa svojom dozom nežnosti i emocije.

Sada sledi pesma koja me je “progonila” tokom 2022. godine, ”Running Up That Hill” od Kate Bush. Pesma je, bez sumnje, bila pravi fenomen, ali ne uvek na način na koji bi bilo prijatno slušati je iznova i iznova. Prekomerno medijsko eksploatisanje ove pesme učinilo je da mi se, uprkos njenoj ogromnoj vrednosti, pomalo “stisne grlo” svaki put kada bih je čula. Međutim, moram priznati da je u Annekinom izvođenju sve to nestalo. U njenoj interpretaciji, pesma je zablistala na potpuno drugačiji način. Postala je nežnija, emotivnija i iskrenija.

Skoro pred sam kraj, stiže još jedna posvećena obrada. Ovog puta se radilo o Chris-u Cornell-u (Soundgarden i Audioslave) i pesma “Like a Stone”. Teška, duboka i potresna. Zvučala je gotovo kao molitva.

I opet, još jedna pesma koju nisam očekivala, ”November Rain”, moja omiljena pesma benda Guns N’ Roses. Anneke je uspela da je izvede na način koji nisam mogla ni da zamislim, iako sam je slušala hiljade puta. Njen pristup je bio suprotan onome što sam navikla da čujem. Umesto da bude raskošno orkestrirana i puna onog grandioznog, pomalo teatralnog efekta na koji nas je naučio Axl, njena verzija je bila mekša, ljudskija. I da budem brutalno iskrena, moram priznati da je ova verzija verovatno zvučala mnogo bolje nego što će zvučati kada je budemo slušali uživo u originalu u julu.

Kao i gotovo svaki koncert, ni ovaj nije mogao da se završi bez bisa, a kada je Anneke ponovo kročila na scenu ,usledile su ovacije, a ona je zatvorila veče pesmom “Hurricane”.

Bez obzira na to koliko ljudi dođe na koncert, bez obzira na to koliko velika ili mala bila publika, Anneke daje sve od sebe. Njen pristup muzici i njena posvećenost su bezgranični, i upravo u tome leži njena snaga. Uvek nastupa kao da je svaki pojedinac u publici jedini.

I dok ne znam da li ću ikada uspeti da pronađem reči koje bi u potpunosti mogle da dočaraju osećaj koji sam ponela iz Zappa Baze, jedno je sigurno, Anneke je bila melem za srce.