Black Phone 2 – Recenzija filma

Godina 2025. nije donela puno dobrih horor naslova. Nakon filma The Weapons i The Long Walk, ostali smo sa osećajem gladi za još boljim naslovima, nakon što su nam ova ostvarenja zagolicala maštu. Ova Black Phone 2 recenzija otkriva šta donosi nastavak iz 2025. Režiju potpisuje Scott Derrickson. Scenario je njegov, zajedno sa C. Robert Cargill. Film nastavlja priču iz The Black Phone (2021), baziranu na kratkoj priči Joe Hilla iz 2004. Budžet od 30 miliona dolara ozbiljan je za horor. Međutim, globalna zarada već ga premašuje.

Black Phone 2 recenzija: Šta se dešava četiri godine kasnije?

Radnja počinje otprilike četiri godine nakon događaja iz prvog filma. Glavni lik je i dalje Finney Shaw (Mason Thames), koji je kao dečak nadživeo zloglasnog dečijeg ubicu poznatog kao „The Grabber” (Ethan Hawke). Finney je sada tinejdžer, ali ne deluje kao „heroj koji je preživeo” – naprotiv, on se bori sa traumom, alkoholom i drogom, dok je njegova sestra Gwen Shaw (Madeleine McGraw) preuzela aktivnu ulogu u rešavanju zla koje se ponovo pojavljuje. U međuvremenu, Gwen počinje da ima vizije i snove u koje se uvlači zločin iz prošlosti, kamp Alpine Lake, gde se otkrivaju tragovi serije ubistava iz 1957. godine. Film meša horor, psihološku dramu i nadrealnu atmosferu – Finney ne može da se izbori sa sobom, Gwen se uzdiže kao aktivna figura, a Grabber se vraća u natprirodnom obliku da preti oboma.

Derrickson i ekipa ne pravе samo nastavak – oni pomeraju granice žanra. Kamera i montaža koriste Super 8 za scene snova i digitalnu snimku za „stvarni svet”, što stvara paralelne realnosti koje se stapaju. Atmosfera je ledena, kao zamrznuti kamp pod snegom – i to ne slučajno: kritičari kažu da film “deluje kao stvarna noćna mora” zahvaljujući zimskoj estetici, sporijem tempu i vizuelnoj nelagodi. Muzički i produkcioni elementi pomažu: zvuk je prigušen, nema preteranih efekata, već se koristi tišina, krikovi i pulsirajuće vizualizacije da zadrže napetost.

“Madeleine McGraw kao Gwen pokazuje fascinantan raspon emocija – kada je “tvrda”, ubedljiva je; kada plače, osećate tu ranjivost.”

Madeleine McGraw kao Gwen pokazuje fascinantan raspon emocija – kada je “tvrda”, ubedljiva je; kada plače, osećate tu ranjivost. Važno je istaći i da je njen lik zanimljiviji od Finney-jevog u ovom filmu – McGraw uspeva bolje da „uhvati“ lik. Mason Thames kao Finney dobija rolu koja je mnogo tamnija: ne više „snažni preživeli dečak”, već razočaran i poražen mladić koji beži od sebe. Ethan Hawke kao Grabber opet donosi težinu – iako ubacivanje natprirodnog oblika negativcu može biti diskutabilno. 

Moram priznati: ideja me je zanela. Očekivao sam nastavak koji će samo ponoviti formulu prvog dela, ali dobio sam nešto složenije. Gwen-in uspon i Finney-jev pad su interesantni. Kada gledam Finney-ja kako se utuči u alkohol i drogu umesto da se ponovo suoči sa Grabber-om, rekao bih: „Okej, ovo je drugačije“. U isto vreme, frustriralo me je što film malo previše ubrzo prebaci u Gwen-in lik i ispusti logiku promena kod nje – kada i gde je ona postala „taj as koji rešava situaciju”? To mi je smetalo. Ako uživate u hororima koji su i emotivni i brutalni – ovo je za vas. Ako želite čist, klasičan slasher – bićete razočarani. 

“Finney više nije nekakav posleživ mali junak, već slabić koji tone; Gwen prelazi u aktivnu ulogu.”

Film je brutalan, vizuelno snažan i namerno neprijatan – Finney više nije nekakav posleživ mali junak, već slabić koji tone; Gwen prelazi u aktivnu ulogu, iako nije jasno kada je stekla kapacitete koje sad koristi; režija koristi staru i novu tehnologiju (Super 8 + digital) da stvori osećaj da san i java nisu razdvojeni; produkcija i estetika 80-ih su dobro uhvaćene, kao i horor-referencije (posebno prema A Nightmare on Elm Street) čime film balansira između poštovanja žanra i sopstvene interpretacije; ali scenario ponekad klizne u previše objašnjenja, a premisa Gwen-inog uspona nije dovoljno razrađena. 

Za:

• Vizuelna slojevitost: kombinacija Super 8 i digitalne snimke deluje kao da gledate snove likova. 
• Gluma: Madeleine McGraw je iznenađujuće dobra, Finney-jev lik je dosledan u padu, a Hawke i dalje ima prisustvo. 
• Atmosfera: zimski kamp, izolacija, snovi koji postaju stvarnost – sve to funkcioniše. 

Protiv:

• Promena uloga između likova deluje naglo: Finney iz heroja postaje pasivni lik, Gwen preuzima bez dovoljnog gradiranja. 
• Scenario ima delove koji razjašnjavaju previše („sad ćete sve razumeti“) i time oduzimaju mistiku. 
• Neki horor-elementi deluju poznato, previše inspirisano klasicima bez potpune inovacije. 

Zaključak 

The Black Phone 2 je hrabar nastavak koji menja dinamiku likova i stil horora, uvodeći Gwen kao centralnu figuru i Finney-ja kao koga smo zapostavili da vidimo kako pada. Film uspeva da bude uznemirujući i vizuelno impresivan, ali nije bez mana – logika uspona Gwen-inog lika i promena Finney-ja ostavljaju osećaj neujednačenosti. Ako ste spremni na kombinaciju horora, psihološke drame i zimske melankolije – ovo je iskustvo koje ćete zapamtiti.

Konačna ocena: 7/10