Frankenstein – recenzija filma

Guillermo del Toro je čovek koji jednostavno ne zna da odustane od svojih čudovišta. To je reditelj koji bi verovatno i od mojih neuspešnih studentskih fotografija napravio potresnu priču o usamljenosti. Zato i ne čudi što je Frankenstein za njega gotovo opsesija – projekat koji godinama pokušava da izvede baš onako kako želi: raskošno, emotivno, ružno i lepo, i sve to u istom kadru.

Frankenstein – priča koju znamo, ali ipak drugačije ispričana

Najnovija adaptacija stigla je kao Netflix megaprojekat, sa glumačkom postavom koja izgleda kao da je izvučena iz fantasy casting lige: Oscar Isaac kao Victor Frankenstein i Jacob Elordi kao Stvorenje. A kao šlag na ovu morbidnu sklepanu tortu, imamo i Christoph Waltz-a kao Harlandera. Da, Frankenštajnov glavni sponzor je Hans Landa. O majko mila.

Ako ništa drugo, film deluje kao pokušaj da se klasični roman pretvori u modernu vizuelnu gozbu, ali sa jasnim pečatom del Toro estetike. Problem je što to ne znači automatski i dobru priču.

Del Toro se nije zadovoljio jednostavnim pristupom. On uzima Šelijevu strukturu i prevrće je, dodaje joj prolog u kojem brod spasava iscrpljenog Victora, pa odmah ubacuje napad Stvorenja kao akcioni spektakl. Kada se ovaj uvod završi, Victor počinje da priča svoju životnu priču kapetanu broda. Zvuči zanimljivo na papiru, ali u praksi deluje kao da film želi da opravda svaki korak naracije umesto da samo ispriča… pa, jasnu priču.

Victorovo detinjstvo prikazano je kao miks traume, represije i očevog nedostatka empatije. Charles Dance kao monstruozno hladan otac ostavlja trag iako je malo u kadru, ali opet imam utisak da je del Toro mogao više da izvuče iz tog emotivnog korena. Alo čoveče, imaš Tywin-a Lannistera kao zlog ćaleta, KAKO si pobogu uspeo da podbaciš ovde? Ufff…

Okej, jedan ključni motiv vraća se tokom celog filma – Victor je opsednut smrću, ali ne iz naučne radoznalosti već iz neizlečenog bola. To je dobra baza, ali problem nastaje kada del Toro pokuša da to izvuče u melodramu, pa se emocionalni ton često raspada.

Oscar Isaac kao Victor – genije ili samo lik koji misli da je genije?

Ono što je Isaac uradio s ovom ulogom je zanimljivo. On je iritantan. Arogantan. I potpuno ubeđen da je najpametnija osoba u sobi, čak i kad doslovno rastura leševe i montira ih kao IKEA police. To je dobra stvar.

Victor Frankenstein ne treba da bude simpatičan. Ono što Isaac postiže jeste portret čoveka koji je izgubio kontrolu nad sopstvenom ambicijom, ali film ga često deli na dva tona – u jednoj sceni deluje kao frustrirani naučnik, u drugoj kao karikatura koja monologuje o veličini svoje ideje. Meni lično to nije zasmetalo, ali jeste dovelo do blage konfuzije identiteta samog filma.

Jacob Elordi – najtanji, najlepši, najtužniji leš koji ste ikad videli

Kada se Elordi pojavi kao Stvorenje, film dobija energiju koju je Victorov deo priče često gubio. Elordi glumi telo koje ne zna kako da bude telo, glas koji ne zna kako da govori, čoveka koji nije dobio priliku da bude čovek. Njegova fizička gluma je fantastična. Od pokreta, preko pogleda, pa do načina na koji izgovara prve reči – ovo je verovatno najhumanija verzija Frankensteinovog čudovišta koju je film ikada imao.

Umesto da bude bezumni monstrum, Elordijevo Stvorenje je zapanjeno svetom, nespretno, ranjivo i na trenutke čak i komično. Ali upravo to čini tragediju još većom. U jednom momentu imate scenu koja je toliko topla i ljudska da zaboravite da gledate horor, a u sledećem film vas opali podsetnikom da ovo ipak jeste priča o čoveku koji nikada nije želeo da postoji.

Vizuelni identitet filma Frankenstein – del Toro u svom elementu

Svaki kadar izgleda kao da je nastao u laboratoriji nekog scenografa koji ima neograničen budžet (ili nekog manijaka koji voli da sklepa leševe, prim. aut.). Del Toro ponovo radi ono što radi najbolje – pravi svet u kojem želite da živite, ali samo ako imate emocionalnu stabilnost da preživite sve što se u njemu krije.
Laboratorija je čudo – ogromna, hladna, preterano dekorisana, i u isto vreme funkcionalna i teatralna. Kostimi su raskošni. Šminka Stvorenja je brutalno dobra, bez previše zalepljenog CGI plastelina. Ako ništa drugo, film je dokaz da praktični efekti i dalje imaju dušu.

Međutim, estetika se ponekad toliko razmaše da počne da preuzima film, pa priča posustaje. Kao da del Toro ponekad zaboravi da film nije galerijska izložba, a ja sam uhvatio sebe kako zaboravljam radnju jer sam gledao teksturu zidova u pozadini. Ne, ne zezam se, raskoši i detalja u filmu Frankenstein ima čak i previše, pa dok film izgleda kao umetničko delo, sa druge strane previše oduzima od koncentracije gledalaca.

Tempo i struktura – gde film malo raspada svoje šavove

Najveća mana filma je ritam. Dugačak je skoro dva i po sata, i to se oseća. Spori delovi su vrlo spori, a brzi delovi deluju kao da su iz drugog filma. Kada Victor priča svoju verziju priče, ritam ponekad pada, dok Stvorenje svoj deo nosi s mnogo više snage. Film kao da ima dva srca koja kucaju neusklađeno: jedno je melodrama, a drugo egzistencijalna tragedija.
Ali kada se ta dva tona sudare, rezultat je impresivan. Ali kada se raziđu, oseća se kao prvi korak Stvorenja- klimavo, ali ipak dovoljno zanimljivo da ostanete uz ekran.

Osnovna tematika u filmu Frankenstein – ko je čudovište, a ko je čovek?

Najjači deo filma jeste moralni konflikt koji prati originalni roman: pitanje odgovornosti.
Ko je zapravo čudovište?
Victor koji je stvorio život i onda ga napustio?
Ili Stvorenje koje pokušava da razume svet koji ga odbacuje?

Del Toro se ne trudi da bude suptilan. On vam maltene baca temu u lice, ali iskreno – to ovde funkcioniše. Film u svojim najboljim momentima nudi intimnu priču o identitetu, usamljenosti i traženju smisla. U svojim najgorim momentima… pa, izgleda kao skupo snimljen gotički muzički spot sa previše dima.

Za:

• Jacob Elordi koji krade film
• praktični efekti i šminka
• vizuelno bogat svet
• jasna emocija Stvorenja
• hrabro otvaranje filma

Protiv:

• predugačak i ponekad iscrpljujući ritam
• previše meandriranja u Victorovom segmentu
• povremeni tonalni sudari
• osećaj da je estetika važnija od priče
• delovi koji deluju kao da su ubačeni samo da bi opravdali budžet

Da li bih ponovo gledao Frankenstein?

Verovatno da, ali ne uveče kad mi kapci padaju. Ovo je film koji traži pažnju, a ja sam samo čovek koji želi da uživa, a ne da radi mentalne vežbe.

Zaključak

“Frankenstein” Guillerma del Tora je vizuelno raskošna i tematski snažna adaptacija koja istovremeno briljira i posrće. Film je najveći kada prati put Stvorenja i istražuje duboku ljudsku potrebu za identitetom, razumevanjem i bliskošću. Victorov deo priče donosi emocionalne motive koji nisu uvek dovoljno razvijeni, što utiče na ritam i balans. Gluma Jacob Elordija nosi film, dok Oscar Isaac dodaje napetost svojom arogantnom, ali zanimljivom interpretacijom. Estetika je na nivou, možda čak i previše, ali doprinosi jedinstvenoj atmosferi. Film ima nedostatke, posebno u strukturi, ali ostaje snažna i ambiciozna vizija koja nudi više od pukog prepričavanja klasika.

Ocena: 7/10