Subota veče u klubu Fest u Zemunu. Termin koji često zna da donese muzičke večeri za pamćenje, ali i poneku promašenu kartu. Međutim, ovog puta, sve je ukazivalo na ono prvo. Razlog okupljanja bio je više nego jasan, irski titan atmosferskog extreme/black metala Primordial, u pratnji domaćih snaga CMPT i Svartgren. Organizaciju potpisuje RockFire, koji nas, kao po običaju, ni ovog puta nisu izneverili. Njihova reputacija kad je reč o izboru bendova već odavno ima težinu, a ovo veče ju je još jednom i više nego zasluženo opravdalo.
Zvanični početak kasnio je petnaestak minuta, što se, ruku na srce, više ni ne računa kao kašnjenje, već kao nepisano pravilo domaće koncertne scene. Niko se zbog toga nije uzrujavao – naprotiv, taj mali predah poslužio je mnogima da se podsete zašto ovakva okupljanja znače više od same svirke. Na ovakvim svirkama često srećemo ljude koje ne viđamo često, neke čak i godinama, poznata lica iz publike, stare saborce sa festivala i one sa kojima se život retko ukrsti mimo ovakvih događaja. U tom raznolikom spletu crnih majica, kožnih jakni i iskrenih osmeha, Fest je te večeri zaista imao drugačiju energiju nego inače, a tu energiju doprinelo je sigurno preko 200 ljudi.
Poslednji put kada sam videla Fest u ovolikom broju, bilo je na koncertima BonFire-a, Fifth Angel-a… takođe u organizaciji RockFire ekipe. Zato i nije bilo preveliko iznenađenje što se jedva moglo proći do šanka. Publika zna šta vredi, i zna kada treba da dođe.
CMPT
Prvi su te večeri binu zauzeli domaći predstavnici mračnijeg izraza, CMPT. Bend koji već neko vreme tinja na ivici veće vidljivosti. Ima u sebi taj sirovi potencijal, čvrstu viziju i atmosferu, ali i dalje kao da i dalje traži onu jednu iskru koja bi ga izdvojila iz sve gušćeg mora black metal izvođača sa ovih prostora.
Nažalost, iz privatnih razloga nisam uspela da ispratim njihov ceo nastup, iako mi je to bio plan, što me je dodatno žuljalo jer sam ih prvi put slušala prošle godine u klubu Drugstore, koji, ruku na srce, nije ostavio najbolje uslove ni po pitanju zvuka, ni svetla. Nije to nikako idealan ambijent ni za metal svirke, ni za mene. Samo se setim kako je moj tadašnji Canon očajavao dok sam pokušavala da izvučem nešto smisleno iz sirovog mraka i bele magle reflektora.
Ovog puta sam, srećom, uspela da uhvatim bar poslednju pesmu, ”U Raljama Košave”, s albuma ”Na Utrini ”. Iako fragment, i ta jedna pesma ostavila je pozitivan utisak, sirova, promrzla, prožeta vetrovima koji šibaju kostima. CMPT dosledno neguje estetiku balkanskog okultizma, folklornih senki i zaboravljenih rituala, tematiku koja uvek lako pronalazi put do metal publike. Još samo da pronađu formu i izraz u kom će ta mistika zaista da proključa, da ne ostane samo motiv, već da preraste u identitet koji se ne zaboravlja.
Svartgren
Svartgren je bend o kome, u neku ruku, više i ne treba trošiti reči jer dovoljno govore sami za sebe. Iako su od koncerta sa Sargeistom imali svega dva nastupa (na Lazarus Festu i Empire Metal Festu), delovalo je kao da ih publika nije zaboravila, već naprotiv, kao da su ih svi s nestrpljenjem čekali da ponovo zauzmu binu.
Lično, prvi put sam ih zaista čula upravo na tom koncertu sa Sargeistom, a onda se dogodilo ono što mi se često dešava, a to je da bend koji slušam sa distance dobije neku novu težinu kada ga čujem uživo. I Svartgren je definitivno jedan od tih bendova. Usviran, precizan, poprilično surov, ako ne najbolji, onda svakako među najkvalitetnijim black metal sastavima koje imamo. Sudeći po komentarima koji su kružili tokom večeri, publika deli to mišljenje, uz dodatak da bi mogli da nastupaju malo češće.
Ipak, možda je upravo ta retkost jedan od razloga zašto i dalje deluju sveže. Neki bendovi znaju da precene svoju prisutnost, pa od “rado viđenih” postanu “jao, evo ih opet”, a to je šteta kada je u pitanju bend ovakvog kalibra.
Setlista je bila kratka i zaokružena, samo sedam pesama, ali pažljivo odabranih. Od mračnog Lapota, pa do monumentalnog Hrama kao završnice, nastup je tekao čvrsto i bez suvišnih digresija. Jedina stvar koja me pomalo mučila bila je previše statična publika. Ali opet, realno, prosečan broj godina prisutnih nije baš pripadao mlađanoj kategoriji, pa im se ta pasivnost može oprostiti. A onih nekoliko entuzijasta koji su mi se pridružili u onoj kratkoj, jadnoj šutki koju sam pokrenula sa drugom, kapa dole. I hvala što ste ispoštovali.
Primordial
Pomislila sam da gužva tokom prethodnih bendova ne može biti veća, ali sam se prevarila. Kada je binu zauzeo Primordial, prostor je eksplodirao od uzbuđenja, a atmosfera je došla do tačke ključanja već u samom startu.
„We are Primordial from Republic of Ireland“ – rekao je Alan Averill u svom već prepoznatljivom maniru, kao uvod u ono što će postati jedno od najupečatljivijih koncertnih iskustava u Festu. Čim su krenuli prvi tonovi “As Rome Burns”, masa je kao po dogovoru eksplodirala. “Sing to the Slaves that Rome burns” mi još uvek odzvanja u glavi.
Iskreno, falio mi je ovaj osećaj gužvanja i gurkanja s ljudima, onaj kontakt i izazov koji se izgubi na većim binama, s ogradama i fotopitom. Fest, upravo zbog svoje bliskosti i nepostojanja barijere između publike i bine, pruža osećaj prisnosti koji je idealan ne samo za bend poput Primordiala, već i generalno.
Fotografišući koncert, pokušavala sam da ne propustim ni kadar ni omiljeni rif, što nije nimalo lako kad na bini svira bend koji obožavaš. Gotovo svaka svirka koju pokrivam uključuje muziku koju volim, sem kada se grindcore nađe kao predgrupa, ali šta da se radi, ako je headliner dobar, preživeće se. Ovde je balansiranje bilo posebno izazovno. Glava u kadru, srce u pesmi, a telo negde između.
Alan Averill, prekriven corpse paint-om koji se nijednog trenutka nije nešto previše slivao i razlivao (kapa dole), bio je figura čistog magnetizma, tako teatralan, intenzivan, ali u svemu iskren. Njegova scenska prisutnost dominirala je prostorom, dok su ga pratile strastvene interpretacije i duboko proživljeni stihovi. Setlista se oslanjala na pet ključnih albuma benda, s tim što je ”Redemption at the Puritan’s Hand” bio najzastupljeniji, sa tri pesme, uključujući i naredne dve pesme sa setliste, “No Grave Deep Enough” i “Golden Spiral”. A kad se Averill pojavio s omčom oko vrata, nije bilo potrebe pogađati, ”To Hell or the Hangman” je usledila u svom punom scenskom izrazu.
“Lain with the Wolf”, iako duga i kompleksna, nije izgubila pažnju publike ni za tren, a “Where Lie the Gods” dodatno je cementirala već zategnutu atmosferu. Ipak, apsolutni vrhunac večeri za mene su bile pesme koje sam umirala da čujem uživo, “Bloodied Yet Unbowed” i “The Coffin Ships”. Jedna za drugom. Emocije su bile preplavljujuće.
Pred “Victory Has 1000 Fathers” usledila je euforična razmena energije između benda i publike, a to je naravno, PUMPANJE. I dok su se članovi gledali kroz osmehe, sa scene se širila ona retka vrsta iskrene zahvalnosti i poštovanja.
Skoro dva sata svirke prošla su kao tren, a Alanovo vino još uvek nije bilo popijeno, što je, ruku na srce, slabo za jednog Irca.
Završne pesme “Sons of the Morrigan” i “Empire Falls” donele su dostojanstven kraj večeri i ostavile jako dobro pitanje – šta sledeće uopšte može da prevaziđe ovako moćan koncert?
Jedno je sigurno, Primordial uliva entuzijazam u srca onih koji ih vide i slušaju i to je ono što ih zaista izdvaja od mnogih drugih black/extreme bendova. Primordial poseduje jedinstvenu sposobnost da poveže misaono, emotivno i fizičko u jedno intenzivno iskustvo. Dubina koja izbija iz svake reči, snaga u Alanovom glasu i telu dok se uzdiže nad publikom, razarajući rifovi i melodije koje te lome i leče.
Na kraju, nije samo Alan taj koji povezuje publiku sa binom. Iako njegova harizma, energija i intenzitet dominiraju prostorom, prava čarolija nastaje kada shvatiš da svaki član benda zrači istom posvećenošću. Na maloj sceni Festa, bez distance i bez barijera koje odvaja publiku od izvođača. Nema tog svetla, konfeta ili pirotehnike koji može da nadomesti trenutak kada ti se učini da gitarista u deliću sekunde uhvati tvoj pogled, da bubnjar oseti tvoju reakciju na prelaz, ili da vidiš basistu kako se u zanosu osmehuje jer zna da smo svi zajedno tu zbog iste želje.
I upravo je to ono što pravi razliku, ne samo između velikog benda i prosečnog, već između koncerta koji si samo video i koncerta koji ti zauvek ostaje urezan u pamćenju, pod kožom i negde duboko iza rebara.
+ There are no comments
Add yours